Stigla

Ukrcah se ja u avion za Sidnej ubrzo posle javljanja, i ponovo sedoh pored Dzeka i Dzil, (koji se u stvari zovu Antoni i Ketlin), i nastavismo putesestvije. Opet krkanluk, ovog puta light verzija, sto moje saputnike natera da poluglasno progudjaju, ali ne bese lose. Da ne gresim dusu, bili su fini i pozeleli mi lep provod u Australiji.
Onda sam sa Onom Drugom Nemicom i Njenim Ortakom cekala u Sidneju, ja se potom uputih u Kerns, a oni nastavise put Novog Zelanda, ona kod tetke a on da se snouborduje i zajebava pola godine.
I stigoh posle 3 sata agonije. Neka mala koja je sedela iza mene je histerisala i neprekidno udarala u moje sediste, snagom nekarakteristicnom za svoje godine. Ko me zna, zna da me to nervira mozda cak vise od pitanja Sto sam se zacrvenela, zvizdanja i sl. Njeni roditelji za to ne davase ni pet para.
Ovde nije toplo kao sto sam ocekivala, ali je zato vlazno. Upoznala sam jednu cimerku, ona je iz Holandije, sto cini njeno ime nemogucim za izgovaranje. A bas je ljubezna.
Nek to bude zakljucak ovog javljanja- svi su ovde ekstra, ekstra ljubazni i fini, hoce da ti pomognu i "ucine ti boravak u Australiji nezaboravnim".
A sad vi meni pisite sta ima tamo over the ocean.